Neplaćena praksa u Berlinu – zašto sam se navukao na intership!

Nakon šest meseci provedenih na Cape Cod-u, Masačusets SAD, vratio sam se u Srbiju.

To je period dovoljan da se naviknete na drugi način života i kompletno drugi sistem vrednosti i navika.  I taman kada počne da vam se sviđa i taman kada ste se kompletno prebacili – dođe kraj.

Koliko mi je vremena trebalo da se naviknem na život u Americi toliko mi je trebalo da se odviknem i vratim na staro. Znači otprilike dva meseca. Negde u Januaru, 2013. da bih sebi olakšao samo postojanje od posledica povratnog kulturnog šoka ja sam krenuo krajnje posvećeno da guglam šta ću i gde ću dalje.

Znao sam da me čeka povraćaj poreza koji će ‘leći’ oko Marta i očekivao sam da će biti dovoljan da pokrije troškove novog puta. Pošto je bliska prijateljica dobila stipendiju u Berlinu nešto me je prirodno ‘vuklo’ da gledam ka tamo. Moram da priznam da nisam puno toga znao o Nemačkoj sem osnovnog obrazovanja. Sama reč ‘Nemačka’ ili ‘Nemačko’ i sl. u meni je prizivala asocijacije crno belih slika i filmova iz istorije, salutiranja, kinder čokoladica i sl. Baš siromašna slike jedne nacije, prepuna površnih i pogrešnih predrasuda. Ali tako je bilo; nisam bio zainteresovan za tu zemlju, nisam učio taj jezik, nisam čak ni puno slušao o njoj sem iz priloga lokalnih i nacionalnih vesti.

Kada je Lena dobila tu stipendiju i otišla u Berlin sve se promenilo. Od nje sam čuo totalno drugačije i ne samo to, shvatio sam da moje znanje o Berlinu i realnost nisu u fazi jedno sa drugim za otprilike 35 godina. Fokusirao sam se na taj grad u ubrzo sam našao nešto što je ulivalo sigurnost da možda i uspe. Bila je to pozicija asistenta na projektu na Institutu za Kultutnu Diplomatiju (ICD) u Berlinu. Pošto mi je bilo povezano sa osnovnim studijama (odnosi sa javnošću su širok pojam) imao sam dobre šanse. Pozivali su studente iz polja ekonomije, vizuelne umetnosti, kulture, internacionalnih odnosa, politike, marketinga, novinarstva i sl; pozicija je volonterska ali o tome nisam razmišljao još, u tom trenutku prioritet je bio naći program.

Aplicirao sam. Popunio sam prijavu, napisao sam motivaciono pismo i priložio moj skromni CV.

U roku od nedelju dana (kasnije sam saznao da u tom periodu kada razmatraju aplikanta takođe pregledaju profile na društvenim mrežama i rade podrobnije guglanje) stigao je odgovor da sam prošao u naredni krug gde će se obaviti skype intervju.

Ok, osećao sam se sigurno, proveo sam poslednjih 6 meseci u Americi gde sam ispolirao akcenat i imao sam ideju šta bih radio u narednim mesecima; hit me! Intervju je bio relativno kratak, oko dvadesetak minuta, intervjuisao me je student sa tog instituta i po njegovom govoru jasno se čulo da je rođeni Amerikanac. To je to, video sam moju šansu. Kada je usledilo pitanje “pošto si verovatno upoznat sa time da je ovo neplaćena praksa i da ćeš morati nekako da obezbediš novac za život u Berlinu, reci mi kako ćeš to da rešiš?” samo je izletelo: “pa pošto sam se skoro vratio iz USA-a, bio sam tamo na w&t programu od Juna do Oktobra u Masačusetsu, uspeo sam da uštedim dovoljno novca koji planiram da iskoristim za dalje usavršavanje i mislim sam da je ovo odličan način da uložim u dalji razvoj”, “ozbiljno, a gde u Masačusetsu?” i tako je krenula priča. Par dana kasnije, dobio sam odgovor da sam primljen i da polako organizujem dokumenta jer program kreće 28. Juna.

Lena mi je pomogla da nađem smeštaj u ‘najhipsterskijem’ delu Berlina -Kreuzberg-u.

Tada nisam znao ništa o tom kraju, tako da mi je bilo svejedno dal’ je ‘hipsterski’ ili ‘fenserski’, bitno da imam sobu i krevet. Ali tri nedelje kasnije shvatio sam da tu ostajem do kraja. Nisam hipster, niti je ceo Kreuzberg takav, ali shvatam ljude zašto misle da je tako. Da ne znate ništa o tom gradu i da vas smeste u taj deo dopalo bih vam se isto koliko i meni. Naravno ako volite ljude, pune trotoare, trafike sa klupama gde popiješ šta si kupio, pabove, pivnice, parkove, rečne kanale, svirke, burgere, turske poslastičare, turske durum donere (kebab) itd. Prilično živ i šarenolik kraj. Program je krenuo i boljem se nisam mogao nadati. Tridesetak nas, praktikanata iz celog sveta; koleginice iz Meksika, Španije, Ukrajine, Češke, Mađarske, Velike Britanije, par naših iz Srbije i Hrvatske, Slovenije, Slovačke, i par kolega iz Srbije, Bugarske, Italije, Češke, Rusije i Finske. Kao što rekoh, šarenoliko.

Praksa se održavala u poslovnom prostoru u jednom od fensi delova Berlina, Charlotenburg-u.

Preciznije Kurfürstendamm ulici. Od Ponedeljka do Petka, od devet do pet, od Jula do Oktobra. Bili smo podeljeni u timove, tim u kom sam ja bio brojao je nas petoro uključujući i tim liderku koja je bila ‘glava’ PR odeljenja. Ostali su bili podeljeni u tri tima od po desetak praktikanata. Timovi su bili fokusirani na online marketing, pisanje sadržaja za portale instituta, prevođenje, organizovanje simpozijuma, prezentacija itd.

Naš tim je bio zadužen za proizvodnju i distribuciju foto i video materijala za institut, što je uključivalo i nije bilo ograničeno na snimanje i fotkanje svih simpozijuma, događaja i ostalih skupova koje je organizovao institut, obradu istih, upravljanje i održavanje sajta i bloga kao i društvenih mreža instituta.

Pošto su vikendi bili slobodni mogli smo da uživamo u Berlinu.

Zaista, taj grad, pogotovo od Maja pa do Avgusta je nešto sasvim posebno (vraćao sam se mnogo puta posle i zaključio da je Jun savršen). Uvek govorim (kad neko pita) da je za putovanje mnogo bitan razlog boravka na tom mestu, ako imate bilo šta da radite, onda ćete imati i slobodno vreme od toga da uživate u magiji samog mesta.

Niste skoncentrisani da obiđete što više već sve ide samo od sebe, onako usputno. Nakon par nedelja već počinjete redovno da obilazite neka mesta, već imate omiljenu pekaru (tursku), omiljen prozor za kapućino, omiljenu trafiku gde kupujete alkohol, i naravno ljude koji idu sa tim mestima. Svi oni postanu veoma dragi i vama omoguće da živite kulturu tog mesta. Zato preporučujem da kada vam se putuje, pojboljšajte to iskustvo tako što ćete naći nešto da radite u tom mestu, da li je to praksa od tri meseca, kurs fotografije od tri dana, volontiranje od dve nedelje, uvek ima nešto da se nađe što će upotpuniti celo iskustvo. U suprotnom će biti…pa baš lepo.., a zaista može da bude nezaboravno!

Prakse preko su odličan način da steknete vredno internacionalno iskustvo, pogotovo u trenutku koji je najbolji za to; posle ili tokom studija.

Realno je da će vas retko ko zaposliti odmah nakon studija, ili još ređe tokom, osim ako niste dizajneri, developeri, programeri i sl; Glava vam je još bistra, sveža i nije ‘uprljana’ svim ovim što donosi potraga za poslom i na kraju taj posao. Novac nije sve. Iskoristite najbolji trenutak da proputujete negde, da naučite nešto novo, i garantujem posle toga ćete imati jasniju sliku o tome šta želite i šta ne želite da radite, kao i potpuniju sliku o tome kako se neke pozicije obavljaju i šta zahtevaju.

Zar nije bolje volontirati malo?