U 22oj sam mislio da nikada neću izaći iz Srbije

Bilo je leto, imao sam 16 godina kada sam pitao ćaleta da li mogu da idem u Ameriku.

Smešno je pitanje samo po sebi, kao da je moj ćale imao pare za takav moj hir ili neku vrstu moći da tako nešto omogući svom sinu. Kao diplomirani inženjer elektrotehničkog fakulteta iz Beograda i sa decenijama iskustva iz elektronike i programiranja to je čovek koji ništa ne prepušta slučaju, a kamoli optimizmu. Kratko je odgovorio: “svi mi imamo snove sine”. I to je bilo to. Ja sam od sledeće godine kretao u treću godinu srednje (el.) škole, treće leto za redom koje ću sasvim izvesno provesti u Sutomoru, i još jedno leto manje da obiđem nešto od zemalja izvan Balkana.

Srednja škola se završila a ja sam video Brčko, Skoplje, Nesebar i Sunčev Breg (…i dalje ne znam zašto). Pošto sam išao u elektrotehničku školu gde nije bilo puno devojaka, ustvari uopšte ih nije bilo, koje su mogle da umire dečake kao što smo bili mi, to je imalo posledicu da smo za četiri godine promenili četiri razredne starešine (niko nije hteo da ima posla sa nama), i kao takve niko nas nije vodio na ekskurzije..a pogotovu onu na kraju četvrte godine Italija-Španija-Francuska posle koje si mogao da kažeš da si makar video nešto u svom životu od skromnih 17-18 leta.

Na kraju srednje kao i većina (ili manjina) u tom trenutku nisam znao šta bih upisao, tako da sam narednih godinu dana radio u jednom (poznatom) lancu kafeterija koji je rado zapošljavao mlade i jeftine za rad u šanku. Nije bilo loše tada; imao sam devojku, dobro društvo, imao sam posao i moji su plaćali sve ostalo. O putovanju nisam razmišljao uopšte. Tako je bilo narednih par meseci sve do trenutka kad sam odlučio da dam otkaz i da krenem da se spremam za prijemni ispit. Mogao sam kompletno da zaboravim ovu godinu mog života za koju sam kasnije često čuo od rodbine da je to “lakša je knjiga od motike” godina, i da “slobodno pitam svog strica/ujku/tetka/dedu” ako ne verujem.

Dve godine kasnije ja sam i dalje radio iza šanka (u drugoj firmi doduše),

video sam između ostalog i druge dve plaže koje ima Crna Gora, ali sam sada makar išao na fakultet i osećao sam se kao da radim nešto korisno. Iako nisam ‘upao’ tamo gde sam hteo, platio sam na drugom i verovatno iz neke griže savesti ili nečeg trećeg ja sam osećao obavezu da radim konstantno kako bih kompenzovao pare koje su moji morali da uzimaju od rodbine i od banaka kako bih ja upisao fakultet. Privatni je u pitanju. Nešto je falilo. Osećao sam se nekako siromašno. Ne onako očigledno siromašnog duha, već sam to primećivao u onim pauzama između predavanja kada se pije kafa, onim vikendima kad se nađem sa društvom, onda kada se nađem u nekom novom, primećivalo se onda kada nemam šta da kažem. Nigde nisam bio. Ne znam ništa o svetu izvan Srbije i sve što sam znao su bile tuđe priče i tuđa iskustva. Postao sam sebi dosadan.

Nešto je moralo da se promeni i ja sam smislio plan.

Jedan dan, sedeo sam sa ćaletom ( dešavalo se par puta mesečno pošto sam tada živeo sa mamom) i odlučio sam da mu saopštim moju ideju. Saslušao je do kraja, nakon čega me je gledao par trenutaka i onda držeći cigaretu blizu usana rekao “ok, može tako”… Mind = Blown. Od malena je i mojoj sestri i meni ćaletova bila poslednja. I u tom trenutku kada je on rekao da to “može” to znači da je taj mozak već prešao preko 174 različite varijante, unakrsno ih uporedio, pomnožio i podelio i došao do zaključka da je to izvodljivo. To je bio prvi test koji sam morao da prođem na putu do mog cilja, sistem koji i sestra i ja koristimo i dan danas kada odlučujemo o bitnim pitanjima, “Ćaletov test” (u suštini Marfijev zakon tj. sve što može loše da se desi, pripremi se, jer hoće).

Ideja je bila prosta.

Pošto sam oduvek želeo da vidim Ameriku ja sam se informisao o načinima kako je to moguće. Našao sam agenciju koja se bavila Work & Travel programom za studente do 26 godina i pozvao ih da se informišem o svim mogućim pitanjima koja su mene zanimala, a bilo ih je. Kada mi je devojka iz agencije rekla kolika je cena programa sa sve avionskom kartom kockice su se složile. Ideja je bila da pare koje su moji roditelji namenili za treću godinu fakulteta daju meni za W&T program, a ja pošto ću otići tamo da radim, vratim te pare na vreme da platim školarinu, plus ću dobiti iskustvo i konačno videti Ameriku, win-win za sve! To je bilo negde oko Septembra i ja sam imao vremena da se pripremim, sve je bilo savršeno!

U Aprilu sam definitivno znao da idem – dobio sam Vizu!

Kupio sam avionsku kartu i datum je određen; 27. Juna idem u Ameriku. Naravno znao sam šta ću tamo raditi, gde ću živeti i koliko ću otprilike zaraditi. Bio sam uzbuđen, dešavalo se nešto novo, odjednom je sve postalo mnogo lakše jer sam znao da narednih 8 meseci (uključujući i period pre polaska) imam šta da radim. Ali nešto me je mučilo. Negde tamo u dubini, u samom dnu mog razuma, postojao je jedan crv. Mrdao se noćima, mrdao se kada pomislim da treba da sam srećan, mrdao se najviše kada pomislim da sam otišao. Nisam verovao da ću izaći iz Srbije.

Jednostavno – ja neću. Izaći. Iz Srbije.

Ne znam zašto sam se tako osećao. Zašto sam ja, 22-dvogodišnji mladić is Srbije, dobio šansu da odem negde preko i da uradim nešto dobro za sebe!? Ma nemoguće, mora da je neka fora. Jednostavno tako stvari ne funkcionišu, ja nisam zaslužio tako nešto. Iako sam platio agenciji, iako su mi ponudili posao u tom restoranu na Istočnoj obali, iako sam dobio vizu ne zaslužujem takvu šansu. Zašto? Da li je zato što nisam uopšte putovao kad je to bilo normalno pa ne mogu da zamislim tako nešto sada?! Da li je zato što smo zatvorena nacija i zatvoreno društvo pa odrastamo u toj svesti da smo sami sebi dovoljni?! Verovatno ne. Da li je možda zbog toga što ti od uvek govore da se ne nadaš previše, da završiš školu, da se oženiš, i da ‘podigneš sprat’? Možda.

Bilo kako bilo, pozdravio sam se sa porodicom i ušao u avion drhteći, i dalje ne verujući da idem. Nikada nisam leteo avionom, a ovaj je leteo 9 sati. I dalje nisam verovao da su sleteti. Crv je već bio poveći, tako da je naučio da se lepo izražava i da glasnije govori. Govorio je da čak iako bezbedno sletimo postoji još jedna prepreka, a to je carinska kontrola. Nema šanse da te oni puste. Tebe?! Nema šanse. Pogledaj se, čime si ti zaslužio ovo? Zar misliš da tebi sve ovo može da se desi?! Vratiće te sledećim avionom za Srbiju. Sleteli smo. Došao sam do carinika, već sam prebledeo 5 sati ranije od silnih turbulencija i generalno sam izgledao kao da ću povratiti svaki čas. Pogledao me je, trenutak koji je izgledao kao da traje satima, prelistao je moje papire i rekao -“you’re good”. Zakoračio sam dalje, ušao sam u veliku halu gde sam video ljude kako dočekuju svoje, došlo mi je u glavu da sam u Njujorku, nešto se desilo, osetio sam crva ali sada malo niže, ovaj put je ćutao i izlazio na drugu stranu.

Pročirajte nastavak na ovom linku: Work & Travel USA – Proputovao, platio godinu faksa i vratio dugove!