HelpX volontiranje u Švedskoj – Kako sam raskinuo sa kafanom!

Tamo ga ne zovu ‘Švedski sto’, samo je sto. ‘Fika’ je ona slatka pauza, po obavezi sa kafom, između ručka i večere – ne preskače se.

Ne sećam se tačno kako je došlo do toga, ali se tačno sećam zašto sam otišao.

Dve godine sam kuburio u jednom lokalnom kafiću. Dve godine ne mogu da kažem bačene jer je svako iskustvo,..pa iskustvo, ali ovo, definitivno preterano iskustvo. Bilo je tu svega; i droge i alkohola, manjka sna, dobre i loše muzike, stonog tenisa, nezdrave hrane, dobrih i rđavih ljudi, zdravih ljubavi, teških ljubavi, rođenja i krštenja, venčanja, diplomiranja, druženja, svađanja, sreće, razočarenja, ushićenja i pečenja.

Nije to bio kafić, iako se tako deklarisao, bila je to kafana. Klasična kafana. Bilo je crne i bele liste, bila je debela sveska sa dugovima, imali smo magnet za el.brojilo, bilo je klizno radno vreme. Ali na kraju, bila je takva gospoda.

Dva meseca sam raskidao sa tom kafanom. Ali svaki put bih se vraćao. Da budem tu, da slučajno ne propustim nešto. Tako je bilo i pre toga. Kad sam bio slobodan i kad bih izašao negde ‘u život’, uvek bih se vratio u kafanu na after party. Imala je nešto. Nisam mogao da raskinem tek tako. Bilo je potrebno nešto jače, nešto simbolično. Bilo je to da spavam po tri sata svaki drugi dan, da se popravljam i ispravljam, da bude treća noć po sedmi put; da konačno puknem kući jedno jutro na nešto nebitno da keva zavapi “aman više!”, da se rasplačem kao tetka i da takav kucam u Googlu “work abroad for accomodation and food”. To je bilo to. Nisam mogao da tražim novi posao u istom gradu, uvek bih joj se vraćao. Morao sam da odem. Trebaće mi dve godine u planini da izbijem sve to iz glave, iz sistema.

Našao sam sajt.

Sajt koji spaja ljude koji hoće da rade dok putuju, sa ljudima kojima treba pomoć oko imanja, životinja, i sl. u zamenu za smeštaj i hranu.

Ok, izgledalo je dobro. S’ obzirom koliko je bilo oglasa videlo se da je stvarno (glavna podela je po zemlji, npr. 1458 oglasa u Rusiji, 2436 u Nemačkoj…pa onda idete dublje). Trebam da idem i realno me ne zanima gde. Sajt dozvoljava da vidite oglase drugih ljudi, besplatno napravite nalog i rovarite po zemljama, a da biste aplicirali trebate da uplatite 20e za dvogodišnju članarinu, mnogo jeftino, ali džabe kada ni to nisam imao, a i nekako mi je otežavalo celu proceduru, hoću to odmah i hoću sada(!) nemam vremena da idem do banke i uplaćujem na devizni račun itd.

To me nije sprečilo da rovarim i dalje. Naišao sam na jedan oglas koji je tu prepreku veoma elegantno zaobišao. Naime, da biste aplicirali preko tog portala vi morate da uplatite članarinu, ali mog budućeg šefa to nije sprečilo da u svom oglasu, u opisu posla, napiše i svoju ličnu mail adresu kao i broj telefona za whatsapp i viber. Ugrabio sam priliku. Nakon što sam iščitao oglas više puta i nakon višečasovnog guglanja tog mesta, gledanja na mapama i sl. shvatio sam da je to to. Šaljem poruku.

Mats je prilično brzo odgovorio.

Odgovorio je dva sata kasnije (krenulo je). U porukama smo razmenili mejlove i sledeće sam prosledio CV i motivaciono pismo. U pismu sam naveo moje stvarne veštine i iskazao interesovanja za stvari koje su bile navedene u oglasu, iskreno i kratko. Dogovorili smo se da nastavim mail dopisku sa osobom koja je bila glavna za volontere, Keri, i da će mi ona odgovoriti na sva pitanja koja imam.

Dva dana i par mailova kasnije ja sam već imao potpuniju sliku o tome šta me tamo čeka (daleko bilo da sam znao) i na šta treba da se pripremim, tj. koliko mi para treba za sve ovo. Kamp se nalazi u jednom gradiću blizu Malmo-a, na samoj obali mora. Smeštaj i hrana su bili obezbeđeni (švedski sto), kao i radna odeća i obuća, tako da mi je samo ostalo da platim prevoz. Ok, Beograd-Malmo Wizz Er iz Niša redovna linija utorkom i četvrtkom sa sve prtljagom u oba pravca koštaće me nešto manje od 60e(!). Jel to to?! Nemoguće, ali jeste.

Sa Keri sam se dogovorio da je najbolje da dođem sa drugom turom volontera u Novembru (bio je Septembar). Bilo mi je prebrzo da odem za nedelju dana kada je stizala prva tura, trebalo mi je malo vremena da uživam u pripremi. Raskinuo sam sa kafanom, samo još da joj saopštim.

Vest da idem u Švedsku i da konačno dajem otkaz, svi u kafani su pozdravili naravno zdravicom.

Zdravica koja je bila uvod u još jednu neprospavanu noć ali nema veze, vredelo je. Ipak su to dobri ljudi, većinom prijatelji. Nekad pomislim da sam u to vreme i na tom mestu bio srećan.

Na aerodromu u Malmo-u na carinskoj kontroli spasilo me je to što sam imao dve Visa kartice u novčaniku; doduše na obe je bilo ‘0’ dinara na stanju ali to nije moglo da se proveri u tom trenutku.

Problem je bio jer sam imao samo stotinjak evra u kešu što je naravno nedovoljno za boravak u Švedskoj. Carinik me je pitao “da li je to sve?” Ja sam se setio i pokazao mu kartice, pogledao je i rekao- ‘OK, sledeći’, pretpostavljajući da na njima imam dovoljno sredstava da mogu da platim smeštaj, hranu i ostalo za život od tri meseca.

Uzeo sam minibus od aerodroma do železničke stanice pa onda na voz do Ystad-a što me je ukupno koštalo oko 30ak evra. Nisam imao gde da zamenim evre za švedske krune mada to vozaču minibusa nije bio problem, prihvatio je evre. Stigao sam na moje odredište po planu, bilo je 5h poslepodne i uveliko je pao mrak. Budući kolega je došao po mene službenim kombijem noseći komplet fluorescentnu uniformu i crnu kapu. Gideon, Amerikanac sa Aljaske, sa 23 godine imao je jasan plan zašto ovo radi, gde ide dalje i kako će to uspeti. Kasnije mi je pričao o svom odrastanju na Aljasci i rekao da je školovan kod kuće (homeschooled) što je donekle objasnilo to njegovo razmišljanje ‘van kutije’ i generalno isticanje u rešavanju problema.

Kamp se nalazi u Skåne okrugu, na jugu Švedske sa populacijom od oko 30ak hiljada stanovnika gde u letnjem periodu tokom sezone taj broj se popne i do 60 hiljada.

Fredriksberg, kamp u kom smo bili smešteni sastoji se od glavne kuće koja ima pet soba za volontere, veliku konferencijsku salu sa balkonom, salu za nastavu, veliki bar i restoran sa trepezarijom i 30ak stolova. Napolju 30 kamp kućica, vešernicu sa saunom (standard u švedskoj), garažu/radionicu i veliki teren za fudbal.

Svrha tog kampa je bila da pruži osnovcima i mlađim tinejdžerima iskustvo kako je živeti u prirodi, nešto slično mladim istraživačima, odnosno “boy scouts” u Americi. Kako je Švedska nakon Hladnog Rata i kasnije tokom 90-ih smanjivala svoje oružane snage (održavala je svoju neutralnost) tako je ostala sa dosta neiskorišćenih vojnih objekata uključujući hangare, kampove na plažama, manje fabrike itd; koji su iskorišteni u svrhu služenja lokalnoj komuni i stanovništvu. Na primer veliki hangar u gradiću Kopingebro (čita se Šopingebro), koji je bio par kilometara udaljen od glavnog kampa u Fredriksbergu, služio je kao baza gde su se vršile veće popravke vozila koje je koristila komuna, uključujući manja vozila kao i oklopna vozila koja su bila potrebna u slučaju jakih snežnih oluja i sličnih vremenskih neprilika.

Stigao sam na zimu 2015.

Taj period će se tamo pamtiti kao vreme kada su u najvećim talasima u Švedsku i druge zemlje zapadne Evrope stizale izbeglice koje su bežale sa teritorija pogođenih ratom u Siriji. Pošto Ystad ima dosta kampova uz obalu koji se ne koriste tokom zime, komuna je imala brzo rešenje gde da smesti većinu izbeglica.

Do tog momenta ja nisam znao tačan opis mog posla, a s’obzirom na prirodu situacije uvek je izgledalo da se ta lista dužnosti nekako proširivala, ali o tome malo kasnije. Iskreno, nisam znao gde se nalazim prvih nekoliko dana. Očekivao sam nešto a dobio potpuno drugo, ali i dalje je bilo prilično uzbudljivo. Drugog dana, kao i svakog sledećeg, radni dan je počinjao rano, buđenje u 7 da bih doručkovao u pola 8 (švedski sto), jer da bih se upoznao sa ljudima iz kampa najbolje je da im čujem imena pojedinačno na jutarnjoj ‘prozivci’. Svakog jutra kada dolaze na doručak, smešteni u onih 30 kućica njih skoro 110, ulazeći u restoran u koloni, imali su obavezu da se ‘čekiraju’ volonteru koji stoji za računarom na ulazu.

Da bih što brže ušao u fazon šef je odlučio da me ‘baci u vatru’ i da me pusti samog da ih upisujem kako dolaze. Od njih 50ak koji su se pojavili tog jutra na doručku, uspeo sam da upišem njih 15ak, i to onih najstrpljivijih koji su više bili zainteresovani mene da upoznaju nego što su blil gladni. Za vreme ručka u podne malo mi se poboljšao skor na 30ak a za večeru od punog broja uspeo sam da razaznam njih 50ak!

Kada se prvi put suretnete sa ljudima sa tog govornog područja imate poteškoća da razlikujete i pamtite imena (Muhamad, Mohamad, Ali, Zain, Sudu, Ghaith, Omar, Haya, Layal…) i da razumete osiromašeni engleski sa jakim arapskim akcentom.

Nakon dve nedelje u kampu ja sam se više približio Gideonu iz dva razloga, imao je ključeve od garaže i ključeve od hangara u Šopingebru.

Bilo je par devojaka volonterki koje nisu bile zainteresovane za vožnju i svu tu vojnu mašineriju koju je kamp posedovao tako da sam lako izbegao posao da prozivam ljude tokom tri dnevna obroka. Sandra (22), polu Egipćanka polu Šveđanka takođe volonterka, služila je kao nezvanični prevodilac u kampu, Džaber (Jaber tj. Haber, 21) Španac, svakog dana za doručak i večeru je vozio hranu u druga dva kampa, ručak se preskakao; Keri Amerikanka (29), glavna volonterka, radila je organizovanje rasporeda volontera tako da svaki put neko drugi radi njene obaveze u kampu, Patrik (24), Kanađanin koji je inače radio u vojsci uzeo je par meseci slobodno da proputuje po Evropi, nije hteo da se zamara previše tako da je ostajao najviše u restoranu i popisivao ljude, Gideon je na Aljasci radio na obradi ribe, tu je uštedeo i krenuo na put. On je imao najviše iskustva sa ručnim alatom tako da je bio zadužen za razno a između ostalog i popravljanje bicikala (oko 50 kom.) koji su bili namenjeni ljudima u kampu, tu sam se i ja pronašao.

Rad u kampu me je ispunjavao, uvek je bilo nečega da se radi.

Sam taj režim: ustajanje u 7h, doručak u 8h, ručak u 12h, fika u 14h, pa večera u 17h a između toga rad sa ljudima i alatom učinio je da se osećam bolje i fizički i psihički. Kilaža mi se unormalila, a od načina života kakav sam vodio prethodne dve godine malo toga je ostalo. Tipičan dan je počinjao isto, sa doručkom i kafom. Nakon toga bih uzimao kola iz garaže i kretao u Šopingebro. Tamo bih ili radio na biciklima (to smo radili 2 meseca, Gideon je sam počeo mesec dana pre mog dolaska), ili bih pomagao starijoj ekipi Šveđana oko vozila, ili bih otišao nazad do kampa i vozio kombijem dve ture od po 8 ljudi do mega marketa u Ystad-u da kupuju neke stvari (izbeglice su dobijale mesečni džeparac). Nekada bih pomagao Džaberu sa hranom, ili bih igrao stoni tenis sa izbeglicama. Grudvao se sa decom i pravio sneška, ili bih sedeo u sobi i čitao knjigu.

Ali najviše sam voleo da uzmem kola, odem do plaže, sednem i gledam u talase.