Work & Travel USA – Proputovao, platio godinu faksa i vratio dugove!

Prvi deo priče “U 22oj sam mislio da nikada neću izaći iz Srbije

work and travel USA
Longnook Beach, Truro, Cape Cod – Arhiva PosloviPreko

Dobio sam vizu, kupio sam kartu i dva meseca kasnije sleteo u Njujork na trodnevnu orijentaciju pre početka programa.

Radovao sam se poslu. U Beogradu kada smo se prijavljivali za poslove koje su nam ponudili, mene su savetovali da apliciram u tom porodičnom restoranu na obali Kejp Koda (Cape Cod) u državi Masačusets, najistočnijoj tačci u Americi. Svidelo mi se i odmah sam prihvatio bez razmišljanja. Kao što mi je par meseci kasnije koleginica konobarica Charlotte rekla: East and West sides are only important, that in between..nobody cares. ‘Istočna i Zapadna obala su jedina bitna mesta, za ono između, nikog nije briga’. Ona je doduše 18-ogodišnja Amerikanka, šta ona zna.

Na orijentaciji u Njujorku su nam držali seminare o svemu i svačemu. Počelo je malim brifingom o institucijama u Americi, o radnim pravima, situaciji u zdravstvu, do toga kako da se ponašamo u određenim situacijama, brojevima za hitne slučajeve i tako dalje. Sledeći dan smo svi obukli jarko narandžaste majice sa natpisom ‘Work & Travel USA’ i pratili koordinatorku koja nas je kao ovce u stadu vodila do kancelarije za migrante da podnesemo zahtev za SSN (social security number), broj koji će stići par nedelja kasnije na adresu poslodavca.

Interexchange w&t usa – izvor Google

Bilo kako bilo, Njujork me nije ‘radio’. Ili me je čak previše radio. Sa čime sam ja mogao da poredim Njujork? Sa Nesebrom? Sa Beogradom? Bilo mi je previše. Ta tri dana u Njujorku, na Menhetnu, u hotelu Pensilvanija, ja sam gledao i gledao i nisam mogao da se nagledam. Nisam mogao da shvatim onolike klozetske šolje i onu količinu vode u njima, nisam hteo da razumem one njihove kvake na vratima, nisam mogao da razaznam taj miris grada. Taj miris grada kao fast food kuhinje pred kraj smene koja nikako da se završi. Grad je brujao. Ne, stvarno je brujao. Kad biste u sitne sate izašli, mada taj grad stvarno nikada ne spava, kada nema toliko ljudi na ulicama, sasvim jasno biste osetili to brujanje. Brujanje oko i iznad svega, to jedno megalomansko postrojenje preko koga prolazi 20 miliona duša dnevno! Tišina ne postoji.

W&T USA New York – Arhiva PosloviPreko

Ok, ubrzo sam saznao iz priručnika kog smo dobili na orijentaciji da sam imao klasični slučaj kulturnog šoka.

To je objasnilo moju mučninu, glavobolju kao i apsolutni osećaj da moram da odem iz tog grada što pre. Tako je i bilo. Trećeg dana sabajle, napustio sam hotel gde sam imao rešetke na prozorima (istina i veoma česta pojava u takvim gradovima). Rešetke su postavljene preventivno,  verovatno da ne biste skočili sa 17. sprata od svega što vas muči. Naravno nije dotle došlo, ali sam jedva čekao da odem iz tog grada; Danju nisi mogao da šetaš trotoarom a da se ne sudariš sa barem trećinom ljudi iz te avenije. Kupio sam kartu dan ranije i u jutro trećeg dana ukrcao se u autobus na glavnoj autobuskoj stanici na Menhetnu. Već mi je bilo lakše.

Pejzaž na putu do Cape Cod-a se menjao a meni stomak krčao.

Pošto sam bio apsolutni početnik u putovanju, tako se desilo da nisam spakovao ništa od hrane za moj put od Njujorka do Cape Cod-a koji je trajao oko 6 sati. Nije puno pomoglo to što je kurpulentnija dama Afričko-Američkog porekla sela do mene u sedišta standardne širine bez središnjeg separatora i maltene me zalepila za prozor sleva. Ni to što je nakon tri sata vožnje izvadila staklenu činiju iz torbe sa porodičnim ručkom za četvoro i sama ga pojela na moje gladne oči. Moj danak neiskustvu.

Na pola puta vozač je stao na pauzu. Tu je bio neki simpatičan Diner (Dajner) gde je moglo da se pojede i popije, laganija varijanta ali daj šta daš! U ponudi je bilo čaj, kafa, đus, krofne i sendviči. Znači sendvič. Pita me momak iza kase šta bih da naručim? Na meniju koji je napisan kredom piše: Slanina, Sir i Salata jedno ispod drugog, ja kažem “daćete mi ovaj sendvič sa slaninom, sirom i salatom”. On kaže: “koji?” Ja kažem: “ovaj slanina-sir-salata sendvič”. On kaže: “pa koji? Slanina, Sir ili Salata?!!” Ja uporno “DA TAJ!” ‘Ubrzo’ shvatim da su to tri posebna sendviča jer mi nikako ne izlazi iz glave ideja da su Amerikanci mesožderi prve lige koji ne mogu da imaju sendvič samo sa povrćem i ničim više. Predrasude. Uzimam sa slaninom.

Stigao sam na Cape Cod.

Tačnije u mali grad Truro, poznat po pristupu dugačkoj obali i predivnim svetionicima koji se nalaze duž nje.

Truro se nalazi na krajnjoj tački puta broj 6 (U.S. Route 6) koji je dugačak 5148 km i počinje u Bishop-u, Kalifornija (zapadna obala) prolazi kroz 24 države, dolazi do Truro-a i 20km dalje završava se u Provincetown-u, Masačusets, na Istočnoj obali.

Cape Cod je bio potpuno druga krajnost u poređenju sa mega-gradom iz kog smo izašli pre skoro 7 sati. Truro je pretežno pecaroški grad na obali okeana. Pecaju se velike i male ajkule, velike tune, male ‘blue fin’ tune, striped bass, jastozi, krabe, škampe itd. Grad ima oko 2500 stanovnika pretežno starosedeoca koji i u svojoj 87 godini rade punom parom, a ujutru brzo hodajući gaze obalu mora dok sunce izranja sa obzorja okeana. U sezoni broj rezidenata ostrva se kvadruplira, i ubrzo postaje nešto nalik krajnjem odredištu za pisce, slikare, pesnike i dobrostojeće penzionere.

poslovi preko w&t usa
Cape Cod zaliv, Truro – Arhiva PosloviPreko

Radio sam tri posla.

Glavni posao za koji sam znao pre polaska je posao konobara u tom restoranu otvorenom davne 1960. Sam restoran je maltene bio turistička destinacija, ili barem deo doživljaja; pošto je bio blizu obale turisti su dolazili iz svih krajeva Amerike da gledaju kitove – whale watching. Nakon toga autobusima dolaze u grupama na jastoga ili filete od tune. Pošto je smena bila svaki dan od 17-23h ja sam relativno imao dosta vremena pre podne da istražujem poluostrvo..ili da tražim drugi posao. Realno, prvih mesec dana sam dolazio sebi i pokušavao da nađem svoje mesto u tom novom sistemu. Plata konobara je ispod proseka, baš, i to je normalno jer je u njihovoj kulturi da ostavljaju i do 20% bakšiša ako je usluga dobra, ali generalno prosek je oko 15%.

Plata od konobarisanja je obezbeđivala rentu za sobu na nedeljnom nivou, pošto je bila oko 3-4 dolara na sat što mu dođe oko $105. Bakšiš je bio za sve ostalo. Pošto je restoran radio 50+ godina, tako je imao i redovnu klijentelu koja je dolazila familijarno u grupi od tri starosne generacije za jednim stolom; tako da ste skoro svako veče imali barem jedan što sa 12+ osoba što je značilo račun od oko $500+ i 20% od toga vama za bakšiš. Sweet.

Pogled sa trema, smeštaj od poslodavca (iza restorana), Truro, Cape Cod – Arhiva PosloviPreko

Nakon mesec i po dana posao u restoranu je blago opao

Po računici koju sam vodio primetio sam da je vreme da tražim dodatni izvor priliva. Pošto sam već upoznao neki deo stanovništva i obišao gradić “Provincetown” na samom kraju poluostrva, osećao sam se dovoljno sigurno da će biti posla za mene. I bilo je. Ako već niste čuli, postoji jedan sajt -“Craigslist”. To je sajt koji služi kao jedna velika oglasna tabla i ima mnogo kategorija i podkatgorija. Prva podela je po kontinentu, pa dublje po državi pa sve do grada ili naselja gde se nalazite. I naravno dosta ljudi ga koristi da besplatno postavi oglase za posao i sl. Pokušao sam tu.

Gledao sam oglase za posao u Provincetown-u i nailazio sam uglavnom na sezonske poslove tipa: baštovanstva i održavanja imanja (landscaping), konobarisanja ili za pomoćne radnike u šanku ili kuhinji, održavanja objekata, čišćenja hostela ili motela itd.

Poslao sam mail jednom hostelu da sam “vredan i fizički spreman”, da sam “tu još 3 meseca i da imam takvu i takvu vizu za rad.” Urodilo je plodom i menadžer hostela Daniel me je zvao da se upoznamo. Hostel se nalazio 30ak metara od vode, izgledao je kao iz bajke sa drvenim belim tremom sa ležaljkama i zelenom žbunastom ogradom koju je trebalo malo dovesti u red. Zato sam ja tu.

Nakon par razmenjenih reči sa Danielom, odmah smo prešli na dužnosti koje taj posao zahteva. Generalno posao je bio da se pomogne drugom radniku u hostelu oko čekiranja soba, kad gosti odu da se sve počisti i da se sva posteljina zameni, i kad je to potrebno da se dotera ograda oko hostela. Četiri dana nedeljno, od 9-14h, za $12 po danu. Yes, me want. Savršeno mi se uklapalo sa smenama u restoranu, i pošto je Provincetown 20ak kilometara udaljen od Trura gde je restoran, Daniel se čak i ponudio da me vraća kolima posle posla. Savršeno.

Pogled na zaliv sa terase hostela u Provincetown-u. – izvor White Porch Inn

Nije mi smetalo što radim toliko.

Jer realno, jesam radio puno. Posle 2.5 meseca samo sam imao oko dva slobodna prepodneva nedeljno.

Tada sam išao na plažu ili sam iskoristio da treniram. Hteo sam da unapredim jezik i rad u restoranu mi je to direktno omogućio, ipak sam radio kao konobar. U hostelu nisam pričao toliko sa ljudima ali sam zato imao dobar keš od tog posla i uvek neki fensi doručak za koji nemam ni skila ni vremena da spremim. Smeštaj koji sam dobio od početka bio je u okviru velikog imanja gde je i restoran. Tu je takođe i jedan mali kompleks vikendica (kodominiums) koje je šef restorana izdavao vikend kamperima i ostalim ljudima koji dođu na par nedelja i više. Oni su imali manji bazen, teniski teren i teren za odbojku u okviru kompleksa.

Nakon tri meseca šef mi je ponudio da ako imam slobodnog vremena pre podne, možda bih mogao njemu da pomognem oko čišćenja bazena i teniskog terena, oko pražnjenja kanti, košenja celog imanja uključujući trimovanje i doterivanje ograda i žbunova. Pristao sam. Za dodatnih dvadesetak dolara po danu za posao od 2-3h prepodne, nije mi bilo teško. Organizovao sam se da to čistim i održavam onim danima kad nisam u hostelu, tako da sam ujutru imao vremena i da se okupam u bazenu i da odigram par setova teško amaterskog tenisa sa cimerom iz Poljske. Radio sam non stop ali nije se tako činilo; tj. nisam osetio umor kao da sam na nogama od jutra do sutra, više je bilo kao da ste u akciji non stop i da u međuvremenu uspete da uživate u nekim stvarima koje su direktno vezane za te poslove. Bazen, tenis, fensi doručak u hostelu, vožnja malim traktorom/kosačicom, itd. Bilo je dobro, i polako sam dolazio do zacrtane cifre.

Od 09h sređivanje travnjaka i trimovanje žbunova, od 17h konobarisanje. – Whitman House, Arhiva PosloviPreko

Nakon 5 meseci u Americi, prilično se naviknete na taj način života.

Upoznate i novog frizera, upoznate nove ljude sa kojima provodite vreme, sa kojima pijete i sa kojima dočekujete jutra na obali okeana. Posao u restoranu je opao, sasvim očekivano jer je prolazila udarna sezona tako da se dešavalo da sam radio oko 4 smene nedeljno; U hostelu sam ostao da radim prepodne, a rad oko imanja sam zamenio pripremom u kuhinji (priprema salata, dezerta, sireva, namaza itd za dopunu). Nisam brinuo, cifru koju sam zacrtao sam dostigao i novac je prebačen u Srbiju čim sam ga zaradio. Ostalo vreme sam iskoristio da obiđem obližnje gradove i da pokušam da iskoristim na najkvalitetniji mogući način.

Nisam fan ekskurzija tipa “2 dana 14 žurki u Majamiju” gde puknete teško zarađeni keš za noć da biste se obeznanili. Niti sam u fazonu “3 grada za 2 dana”, jer realno koliki su gradovi u pitanju možeš samo da ih posmatraš iz autobusa dok ti neko priča sa mikrofona zanimljivosti sa tih lokacija. Obilazio sam Boston redovno i skoro sve gradiće na poluostrvu koji su bili uz plažu. Osećao sam se dovoljno integrisan u njihovu kulturu jer sam se odmah sprijateljio sa dvoje Amerikanaca, Charlotte i Benjamin-om, koji su radili samnom u restoranu i koji su nekako uvek imali ideju šta možemo da radimo taj dan, a imali su i kola.

Nakon skoro šest meseci na Cape Codu vratio sam se kući sa punim koferima i sa mnogo više od toga, dragocenim uspomenama i neprocenjivim iskustvom.

Poslednje veče na Cape Cod-u, piće u mojoj gajbi. – Arhiva PosloviPreko

Ukupno sam zaradio nešto više od $5500.

Platio sam godinu na fakultetu, dao sam nešto kesa mami da vrati dugove, kupio sam dosta odeće, obuće, tehnike (kindle, iphone-klasika) i komplet kofera, kineske koje sam poneo sam ostavio. Dosta ljudi ne uspe da vrati tu svotu novca, neki se čak i vrate bez keša, meni je dosta pomoglo to što je način života u Truru i Cape Cod-u generalno takav; Odeš na plažu tokom dana uveče prošetaš do nekog restorana i to je to, ako ti to nije dovoljno uvek možeš da odeš do plaže i da gledaš u zvezde do izlaska sunca.

Uvek ću govoriti da je W&T USA njbolja stvar koja je mogla da mi se desi u tom uzrastu tokom studija, i samim tim i najbolje što mi je status studenta doneo. Toplo preporučujem svakom studentu druge ili treće godine na studijama da ako se oseti usamljeno, bez cilja i svrhe, da pokuša ovo i da ode da probistri glavu daleko od svega. Ako ništa drugo, makar zbog pogleda.

PS: I to nije sve, kada sam se vratio u Srbiju, par meseci kasnije stigao je povraćaj poreza u iznosu dovoljnom za finansiranje još jedne, bolje avanture, prakse u Berlinu.

Na povratku za Srbiju, iznad Norveške – Arhiva PosloviPreko
Hej zdravo, jedna molba... Ako vam je ovo bilo zanimljivo, zabavno ili od pomoći, podelite sa drugima da bude i njima!

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

4 × one =

Scroll Up